Kontakt

srcesrbije.online@gmail.com

Razmere uticaja ljudi na životnu sredinu već sada su ogromne i povećavaće se u budućnosti ako se ništa ne preduzme. Da bi razumeli veličinu ljudskog uticaja na ekosistem planete treba imati u vidu broj stanovnika i resurse koje pojedinac prosečno koristi. Procena je da se svetski autput, odnosno bruto svetski proizvod povećao oko 250 puta u odnosu na 1800. godinu. Ta procena nam pokazuje koliko se uvećala globalna proizvodnja ali to povećanje proizvodnje nije prošlo bez negativnih uticaja na fizičku sredinu planete. Čovečanstvo je postalo toliko brojno i produktivno da je postalo opasnost za sopstvenu budućnost. Zbog toga je koncept planetarnih granica veoma koristan jer pokazuje razmere te opasnosti (Ovaj koncept prvi je definisao ekolog Johan Rokstrem).

Prve i najvažnije planetarne granice odnose se na antropogene klimatske promene. One su rezultat povećanih nivoa gasova koji izazivaju efekat staklene bašte u atmosferi. U te gasove spadaju ugljen-dioksid, metan, azot-suboksid i još neke druge hemikalije. Oni imaju jednu zajedničku osobinu – zagrevaju našu planetu. Što je njihova koncentracija veća Zemlja je u proseku toplija. U odnosu na vreme pre industrijske revolucije, prosečna temperatura na planeti povećana je za 0,9°S a ako se nastavi sa dosadašnjim trendom zagađenja prosečna temperaatura će se do kraja 21. veka povećati za nekoliko stepeni. Te više temperature stvaraju drugačiju klimu u odnosu na onu u kojoj je čovek živeo od nastanka civilizacije.

Najvažniji gas sa efektom staklene bašte jeste ugljen-dioksid. Glavni izvor ugljen-dioksida u atmosferi danas je sagorevanje fosilnih goriva – uglja, nafte i gasa, kao i promena namene zemljišta kroz seču šuma. Iako su fosilna goriva stvorila savremenu privredu, emisija ugljen-dioksida nastalog njihovim sagorevanjem danas predstavlja ogromnu pretnju. Tokom proteklih 200 godina a posebno tokom proteklih 100 godina koncentracija ugljen-dioksida je naglo povećana, toliko da je prekinula prirodne fluktuacije koje su postojale na planeti tokom 800.000 godina. Takva promena je u skladu sa porastom prosečne temperature na Zemlji. Vrlo brzo će prosečna temperatura na planeti biti viša za 2°S a 4°S do kraja 21. veka u odnosu na period pre industrijske revolucije. Povećanje prosečne temperature za 2°S znači još veće povećanje temperature na većim geografskim širinama što će izazvati ubrzano otapanje leda na polovima. Posledično, doći će do porasta nivoa mora.

Zbog promene klimatskih sistema dolaziće do suša i poplava velikih razmera, žestokih oluja, izumiranja vrsta i povećanja kiselosti okeana. Zbog toga je potrebno pronaći nove načine proizvodnje i korišćenja energije kako bi se sačuvalo blagostanje koje omogućila svetska privreda, a da se izbegne opasnost s kojom se suočavamo usled klimatskih promena.

Druga planetarna granica, acidifikacija okeana, povezana je sa povećanjem koncentracije ugljen-diosida u atmosferi usled čega okeani postaju kiseli. Ugljen-dioksid iz atmosfere rastvara se u okenima i proizvodi ugljenu kiselinu. Nadalje ugljena kiselina se deli na pozitivan jon N+ i negativan jon NSO3 (bikarbonat). Povećanje pozitivnog jona N+ znači povećanje kiselosti okeana. Povećanje kiselosti ugroožava različite vrste morske flore i faune, pre svih ljuskare jer im otežava formiranje zaštitne ljušture.

Smanjenje broja jedinki ili čak nestanak bilo koje od njih predstavlja veliki gubitak za čovečanstvo i narušava delikatne ekosisteme koji postoje u prirodi, ali osetljivost jedne vrste na povećanu kiselost okeana zahteva posebnu pažnju. Reč je o fitoplanktonima koji predstavljaju glavni izvor hrane za mnoge stanovnike mora i okeana. Nova istraživanja su pokazala da bi neke vrste fitoplanktona mogle da zabeleže znatno smanjenje broja jedinki i velike migracije ka severu usled acidifikacije okeana. To bi imalo veliki uticaj i na mnoge druge vrste zato što su fitoplanktoni osnovna komponenta lanca ishrane u morskim i okeanskim ekosistemima.

Pored toga što postaju kiseliji, okeani postaju i topliji, a to veoma negativno utiče na još jedne važne činioce ekosistema – koralne grebene. Povećana temperatura dovodi do njihovog masovnog izbeljivanja i odumiranja (oko 27% korala je već nestalo).

Korali imaju nekoliko važnih funkcija. Oni čine stanište velikom broju vrsta i predstavljaju najpristupačnija mesta za ribolov koja su dostupna i siromašnijem delu stanovništva. Njihovo nestajanje ugroziće opstanak mnogih vrsta riba koje više neće imati gde da se mreste. Pored uloge u ribolovu koralni grebeni obavljaju još jednu važnu funkciju, a to je smanjivanje snage talasa koji dopiru do obale i doprinose eroziji zemljišta. Zbog toga njihovo dalje nestajanje ne predstavlja opasnost samo po životinje, već i ljude.

Topliji okeani će takođe značiti i seljenje mnogih vrsta na sever u potrazi za hladnijim vodama.  To može predstavljati problem za veliki broj ljudi u ekvatorijalnim i tropskim predelima koji dosta zavise od ribolova.

(srcesrbije, klima101)